01.05.2018 / admin / Masonska Loža Skupra / Nema komentara / Pregleda: 101

Neću šniclu 'oću Kosovo

 Kako to inače biva, konji su oduvek vukli topove i zašto bi se mi sad čudili što nam bilmezi vode državu!?

 Moram da počnem tako brutalno i da naglasim da "ja državu da vodim neću". Nisi za biznis, nisi za sport, nisi fizički radnik, nisi nešto mnogo pametan, barataš dosadnim i bezvrednim informacija i šta drugo možeš nego da se baviš politikom. Ali i mleko kad ga staviš na tihu vatru, mora kad, tad da iskipi. Tako je i ovom narodu prekipelo. Jeste da nas uljuljkuju nekim pričama, ali osim priča nema ništa drugo. Vidim ja, bore se ljudi. Neki za sebe, neki za druge, pa opet za sebe. I kad bi se svako borio za sebe, računam da bi nam bolje bilo.

 Ne znam za VAS, ali mene sramota da gledam ovu političku estradu kako tumara po mraku i kako sve veštije barataju rečima a opet dovoljno glupo i providno, da ti se prosto zgadi život. SRAMOTA me, da gledam te govorancije, da slušam te priče, ta izbegavanja odgovora, to hvalisanje i smotano kretanje. Možda niko drugi od nas i NE BI to bolje. Ali sigurno, ne bi gore.

 A promene su tu jedino stalni fakt. I sad više ne znam da li da pišem u svoje ime ili u vaše. Ako je u svoje, onda da vam kažem; pošten sam. Ne bih mogao da gledam kako drugi ratuju za moju državu, a ja da sedim kući. Ne bih mogao. A neću da ratujem. Tako da se opredeljujem za opciju: "Baš me briga za tamo neke zatucane Albance koji hoće svoju državu". Briga me, jer tako mora. Neka im je to Kosovo, neka ga nose u Crno More ako mogu. Ali ne mogu. Ono je tu, na stotinak kilometara od mene. I nisam se setio NIKAD, da odem dole i da vidim "šta i kako", što znači samo jedno: BRIGA ME.

 Onog konja Šešelja, treba odvesti u ludnicu zajedno sa mnom. Možda dobro igra tablić ili šah. Dosadno je dole. A dosadno i gore u Hagu. Dosadno bez njega. Šta da kažem? Sere čovek za medalju. Uhvatio se patriotizma i samo priča. Pa što ne ratuje, što ne skuplja paravojnu formaciju i da ratuju, pizda im materina svima njima. Nego neće, lepše u skupštini da pričaš narodu kako voliš svoju zemlju.

 Menjao sam i ja svoje odluke, svoje poglede na svet. I kako odrastam, starim, mudrujem, bivam sve pametniji. Ali nekako, kako je čovek stariji, to mu je život vredniji. Ne srlja tako lako u smrt. Ne priča tako lako jake parole. Nego brine i gleda da mu je svaki dan sve lepši, bolji. Da ima zdravlje, da ima pare, da ima porod, ako može. Gleda sve, samo da nije neko sranje, samo da nije rat, pa da se ubijamo. E, dotle smo stigli. Jebeni srpski inat nas je i doveo do ovde. Ja sve nešto mislim da mi nismo još preživeli i prebrodili 99' godinu, kad nas je pola sveta bombardovalo. Ej, pola sveta. A ona druga polovina, ćutke gledala, i nisu se usudili da nam pomognu. Nisu, jer su I NAŠI LJUDI priželjkivali to bombardovanje, kao jedini način da oteramo GADA sa vlasti. I gde smo sada? Pa na istom tom mestu. Ne možemo da se pomirimo sa činjenicom da smo IZGUBILI. Tek kad shvatimo da nismo bili u pravu i da smo izgubili rat, bitku, tek onda možemo da idemo dalje.

 Ali ne, mi smo sad nadmeni, ljuti, ogorčeni, žalosni, pa opet ljuti i prkosimo celom svetu i stavljamo im prašinu u oči; Kako smo tobože razočarani u život, niko nas ne voli, posebno nas ne vole Amerikanci, posebno NATO. Niko nas ne voli, niko nas neće. I šta? Tako nadmeni igramo na kartu vojne neutralnosti i sad se sa svima zdravimo, nekoga poljubimo u obraz, nekome samo stisnemo ruku. Nekome u lice kažemo "DA SMO U PRAVU". Nismo bre u pravu. Nismo, jer smo poraženi. Istoriju pišu pobednici, zakone pišu pobednici, svetom upravljaju pobednici a ne poraženi. A mi smo poraženi.

 I sad, jedini način da se neokaljanog obraza izvučemo iz sopstvenog ludila i hvalisanja je u tome, DA PRIHVATIMO, vrednosti na kojima svet počiva. I da se konačno pomirimo sa pobednicima i da im više ne stiskamo prekorno ruku, nego da ih ljubimo u dupe. Jer oni su pobednici.

 Stvarno ne znam šta ćemo sami na obali sa nekolicinom poraženih!!!?

Ime:

Komentar:

4 + 3 =