01.05.2018 / admin / Масонска Ложа Скупра / Нема коментара / Прегледа: 102

Нећу шницлу 'оћу Косово

 Како то иначе бива, коњи су одувек вукли топове и зашто би се ми сад чудили што нам билмези воде државу!?

 Морам да почнем тако брутално и да нагласим да "ја државу да водим нећу". Ниси за бизнис, ниси за спорт, ниси физички радник, ниси нешто много паметан, бараташ досадним и безвредним информација и шта друго можеш него да се бавиш политиком. Али и млеко кад га ставиш на тиху ватру, мора кад, тад да искипи. Тако је и овом народу прекипело. Јесте да нас уљуљкују неким причама, али осим прича нема ништа друго. Видим ја, боре се људи. Неки за себе, неки за друге, па опет за себе. И кад би се свако борио за себе, рачунам да би нам боље било.

 Не знам за ВАС, али мене срамота да гледам ову политичку естраду како тумара по мраку и како све вештије баратају речима а опет довољно глупо и провидно, да ти се просто згади живот. СРАМОТА ме, да гледам те говоранције, да слушам те приче, та избегавања одговора, то хвалисање и смотано кретање. Можда нико други од нас и НЕ БИ то боље. Али сигурно, не би горе.

 А промене су ту једино стални факт. И сад више не знам да ли да пишем у своје име или у ваше. Ако је у своје, онда да вам кажем; поштен сам. Не бих могао да гледам како други ратују за моју државу, а ја да седим кући. Не бих могао. А нећу да ратујем. Тако да се опредељујем за опцију: "Баш ме брига за тамо неке затуцане Албанце који хоће своју државу". Брига ме, јер тако мора. Нека им је то Косово, нека га носе у Црно Море ако могу. Али не могу. Оно је ту, на стотинак километара од мене. И нисам се сетио НИКАД, да одем доле и да видим "шта и како", што значи само једно: БРИГА МЕ.

 Оног коња Шешеља, треба одвести у лудницу заједно са мном. Можда добро игра таблић или шах. Досадно је доле. А досадно и горе у Хагу. Досадно без њега. Шта да кажем? Сере човек за медаљу. Ухватио се патриотизма и само прича. Па што не ратује, што не скупља паравојну формацију и да ратују, пизда им материна свима њима. Него неће, лепше у скупштини да причаш народу како волиш своју земљу.

 Мењао сам и ја своје одлуке, своје погледе на свет. И како одрастам, старим, мудрујем, бивам све паметнији. Али некако, како је човек старији, то му је живот вреднији. Не срља тако лако у смрт. Не прича тако лако јаке пароле. Него брине и гледа да му је сваки дан све лепши, бољи. Да има здравље, да има паре, да има пород, ако може. Гледа све, само да није неко срање, само да није рат, па да се убијамо. Е, дотле смо стигли. Јебени српски инат нас је и довео до овде. Ја све нешто мислим да ми нисмо још преживели и пребродили 99' годину, кад нас је пола света бомбардовало. Еј, пола света. А она друга половина, ћутке гледала, и нису се усудили да нам помогну. Нису, јер су И НАШИ ЉУДИ прижељкивали то бомбардовање, као једини начин да отерамо ГАДА са власти. И где смо сада? Па на истом том месту. Не можемо да се помиримо са чињеницом да смо ИЗГУБИЛИ. Тек кад схватимо да нисмо били у праву и да смо изгубили рат, битку, тек онда можемо да идемо даље.

 Али не, ми смо сад надмени, љути, огорчени, жалосни, па опет љути и пркосимо целом свету и стављамо им прашину у очи; Како смо тобоже разочарани у живот, нико нас не воли, посебно нас не воле Американци, посебно НАТО. Нико нас не воли, нико нас неће. И шта? Тако надмени играмо на карту војне неутралности и сад се са свима здравимо, некога пољубимо у образ, некоме само стиснемо руку. Некоме у лице кажемо "ДА СМО У ПРАВУ". Нисмо бре у праву. Нисмо, јер смо поражени. Историју пишу победници, законе пишу победници, светом управљају победници а не поражени. А ми смо поражени.

 И сад, једини начин да се неокаљаног образа извучемо из сопственог лудила и хвалисања је у томе, ДА ПРИХВАТИМО, вредности на којима свет почива. И да се коначно помиримо са победницима и да им више не стискамо прекорно руку, него да их љубимо у дупе. Јер они су победници.

 Стварно не знам шта ћемо сами на обали са неколицином поражених!!!?

Име:

Коментар:

3 + 4 =