26.03.2018 / admin / Увод у лоботомију / Нема коментара / Прегледа: 183

Истина на видело

Правим пресек стања и постојања. Ово је први искрени пост. Уопште нисам задовољан са овим блогом. Зашто? Зато што сам све информације које поседујем, негде дубоко у глави затурио и никако да допрем до њих. Тако да се надам, да како време буде пролазило, бићу бољи а и читаоци ће осетити потребу "да по некад" нешто прочитају до краја а да им се не преврће по стомаку.

Ја дакле оно што нисам, то је: Нисам -бре- маркетинг менаџер - нисам. Нисам програмер - нисам. Нисам чак ни блогер јер немам верне читаоце. Или...

Или је сувише рано за неки резултат. Оно што јесам, јесам. А то је: Ја сам социјални случај, у личној карти имам једну адресу, живим на другој адреси. Немам пребијен динар. Немам конкретног другара. Имам интернет особе, са којима како тако - одржим неку комуникацију. Имам проблема са кичмом. Много. Психијатријски сам болесник и шта?

Задржаћу се на овом задњем. Више сам упознао људи који мисле да психа може да буде болесна, па је самим тим то БОЛЕСТ. Мало је људи, који углавном у шали кажу, "дрмни неку ракију, ниси ти болестан".

Тако да ми је јако тешко то да признам. То да сам болестан. А знате колико је тешко кад вам неко каже да сте болесни. И као што сви мисле да је њихова болест највећа. Тако и ја мислим. А искрено мислим и да сам у праву. Јер та болест није видљива голим оком. Једино што се види, то је да немам један предњи зуб. Али није то то. Шта ћу? Разболело ме време, људи, бахатост, моја лакомисленост, егоизам и свој и туђи. И то пре неколико година, да не кажем - има већ деценија. И шта ћу? Не знам. Борим се.

Највише времена проводим сам, тако ми је најлакше. Знам све оно што би сте ми рекли. Јуче сам почео да читам Нови Завет. И видим, морам да верујем. Чак ми и нај уже окружење смета. А био сам потенцијал. Ђак генерације, студент, проналазач, хемичар, елетроничар, неко ко је знао да направи сајт и пре него што се у Србији знало шта је сајт - међу популацијом. Постојали су људи слични мени, али они су углавном напредовали и отишли негде. Ја сам опет остао сам. Не жалим се. Само се надам да ову пензију коју ми мајка уплаћује, да ћу једног дана моћи да подигнем и да држава препозна мој хендикеп и ето, сад ме срамота и да кажем, али написаћу, - толико сам болестан, да бих волео да мој хендикеп држава препозна и каже ДА, ти јеси инвалид. А оно што краси инвалиде са физичким недостатком, је управо нешто супротно. Они не желе да их доживљавамо као инвалиде. Они желе да буду као ми, нормални.

Бринем се за старост, кад ми родитељи оду на онај свет, кад проблем са кичмом буде још већи и наравно - остаћу сам. И оно што је егоистично, то је да - ДА, остаћу сам зато што тако волим.

Али ако дубоку погледам у душу своју, схватићу да ми ипак треба нека жена, особа, с којом ћу моћи да пијем кафу и заједно се будим.

Али све то ми руши Авион звани "F20" и не знам још колико пута ћу провести месеце у некој од болница, али све једно, опет ћу имати снаге да Вам пишем. Једноставно, глупо ми је више да Вам се представљам као неки научник, гуру, неко посебан.

Ја сам аматер. Хобиста.

То вам је оно, кад имате слободно време и онда радите оно што волите. Ја волим ово; да пишем, програмирам, да се дружим на интернету и не желим да ме нико сажаљева, већ само да нађе праве речи. А ако би мене питали које су то речи, које бих ја са радошћу прихватио, једноставно НЕ ЗНАМ. Можда зато постоји ваше ћутање.

Поздрав :)

Име:

Коментар:

2 + 5 =